Панчево, Ковачица
facebooktwittergoogle_plusyoutubeinstagramfoursquarefacebooktwittergoogle_plusyoutubeinstagramfoursquare

Слике завичаја

На ушћу реке Тамиш у Дунав, на само 13 километара од Београда, налази се Панчево. Заправо, од српске престонице суштински га дели само Панчевачки мост. Иако тако близу Београда, Панчево је типичан град јужног Баната. Мада спада у индустријске центре, већ сам улазак у њега одаје утисак да се борави у мирном месту у коме је опуштање могуће.

Центар лепим чине бројне цркве и атрактивне грађевине из 19. века. Римокатоличка црква Св. Карла Боромејског која је у самом центру, заправо је преуређена кућа грофа Маруса 1722. године. Ту је и Преображењска црква, моћне куполе високих звоника, богатих ризница, која је изнутра осликана руком Стевана Алексића, док је потресно лепе иконе насликао чувени Урош Предић. Данас је овај храм један од симбола Панчева. Успенска црква, базилика с почетка 19. века, такође је заштитни знак овог града. За њену градњу је сам Карађорђе дао дрвену грађу и потпору за печење цигле за храм.

На само пет километара североисточно од Панчева, према Старчеву, и на четири километра од ушћа Тамиша у Дунав, налази се чувени манастир Војловица. Према предању, саграђен је још 1393. године, након Косовског боја.

Важна је и праисторијска прошлост овог подручја. Археолошки локалитети потврђују континуитет насељености од тих данас тешко сагледивих давнина. По својој спектакуларности, ипак, предњачи откриће једне загонетне праисторијске културе која је позната као Старчевачка култура. Име је добила по Старчеву, где је пронађено њено највеће средиште.

Индустријализацијом шездесетих и седамдесетих година прошлог века, Панчево постаје моћни привредни центар. Ту је смештена Азотара, Рафинерија нафте, индустрија пластичних маса, авиона, стакла и сијалица. У Панчеву је настављена традиција пиварства из 1722.

Посебно може бити занимљива шетња поред реке Тамиш где има пуно пријатних места за опуштање – необичних ресторана (посебно рибљих) и кафића.

Делиблатска пешчара, која се налази 13 км од Ковина и досеже до обале Дунава, јединствена је у Европи. Начин постанка овог јединственог резервата природе, специфичан дински рељеф, веома редак у Европи, очувани еко-системи и ретке биљне врсте, допринели су да Делиблатска пешчара готово у целини буде законом заштићена и номинована за резерват биосфере.

До мале, али специфичне и добро познате вароши Ковачице стиже се када се, кроз поља сунцокрета, крене на север према Зрењанину. Од Београда је удаљена тачно 50 километара. Ковачица је добро позната по две ствари. Прво – ово место је насељено претежно словачком популацијом, а друго – једини се баве необичним, у свету познатим наивним сликарством.

Само језгро места обележава централни парк са црквом. Оно што се, међутим, у Ковачици одмах примети, јесте да све куће имају плочице са бројем, именом власника дома и годином изградње.

Традиција наивног сликарства у Ковачици започела је 1939. када су два мештанина – Мартин Палушка и Јан Сокол почели да сликају. Покрет се шири и традиција се наставља педесетих година када Палушка, Сокол и још неколико уметнички настројених мештана оснивају сликарски клуб. Окупљају заинтересоване сељане Ковачице, Падине и других места у околини и стварају специфичан стил у сликању свега онога што их окружује. Нико од тадашњих сликара у Ковачици, а то је случај и данас, није завршио било какву (званичну) школу за бављење овом уметношћу. Прва изложба наивног сликарства у Ковачици одржана је 1952. Три године касније, основана је и прва Галерија наивног сликарства.

НЕ ТРЕБА ПРОПУСТИТИ:

– шетњу поред реке Тамиш

– одлазак у археолошко налазиште у Старчеву

– куповину слике у Ковачици

ШКОЛА СЛИКАРСТВА

Школа наивног сликарства из Ковачице (Зузана Халупова, Мартин Јонаш и други) данас је позната широм света. Мада је отворена Галерија сељака сликара, као и чувена галерија “Бабка”, не треба се изненадити што је, заправо, свака кућа у овом симпатичном месту направљена као простор за изложбу слика.

facebooktwittergoogle_pluspinterestmailfacebooktwittergoogle_pluspinterestmail