Пирот, Стара планина
facebooktwittergoogle_plusyoutubeinstagramfoursquarefacebooktwittergoogle_plusyoutubeinstagramfoursquare

Тајне старих ћилима

Пирот се налази скоро у самом седишту Балкана, на пола пута између Ниша и Софије, на средини између Панонске низије у Подунављу и Трачке низије на самом рубу Европе, на најкраћем путу за Азију. По пространству је једна од највећих општина у Србији, смештена у долини реке Нишаве.

Први историјски извор, у којем је Пирот, као град, забележен јесте римска карта из 4. века, позната као Tabula Peutingeriana. Античко насеље на месту данашњег града звало се Турес, што на латинском значи куле, а служило је за контролу и одбрану главног друма у овом делу Царства. У Туресу су путници могли да преноће, да се окрепе и замене коње или кола. Од 5. до 15. века Турес се нигде не помиње, тако да је овај период остао потпуно нерасветљен, али зато о периоду после 15. века постоје богати списи. Град је најпре добио име Пиргос, заменом латинског назива грчким (са истим значењем), а затим се дошло и до српског имена Пирот. Овај град су освајале разне војске. У 12. веку пиротски крај је у саставу државе Стефана Немање, што потврђују и манастири у његовој околини. Од петовековног турског ропства ослобођен је 1877.

На брдашцу које се издиже изнад града налази се Пиротска тврђава за коју се у народу сматрало да је припадала Војводи Момчилу, из народних епских песама, те отуд и њено име Момчилов град. Овај град, као утврђење, коришћен је од настанка (у 14. веку), па све до краја Другог светског рата.

Река Нишава дели Пирот на два дела. На левој обали налази се Пазар и некада је био насељен Турцима и Србима, док је крај на десној обали, зван Тијабара, имао само српско становништво. Оба дела имају старе православне цркве, још из доба турске власти. Она у Пазару је старија, саграђена је 1834. године, а у Тијабари је из 1869. Занимљиво је да обе цркве имају неколико икона за које се верује да имају исцелитељске способности. У Тијабари се налази кућа Христића из 1848. године, једна од најлепших балканских градских кућа 19. века. Данас је у њој Музеј Понишљава, у којем се може видети богата збирка народних ношњи, пиротских ћилима и керамике. Недалеко одатле је још једно лепо здање из тог времена – Бела мачка, названо по истоименој кафани која се ту налазила. Од зграда које су подигнуте после ослобођења од Турака вреди видети неколико смештених у улици Српских владара, некадашњем делу цариградског друма који је пролазио кроз град. На углу са улицом Драгољуба Миленковића налази се Гимназија из 1907. и угаоно здање Суда из 1910.

Током векова, најважнија занатска индустрија у Пироту било је ћилимарство. То је оригинална ткачка делатност поникла међу овдашњим становништвом, а на чији развој су свакако утицали Турци својим занимањем за пиротски ћилим. Посебан допринос за развој ћилимарства у Пироту имало је овчарство, због вуне одличног квалитета. Пиротски ћилим се битно разликује од персијског, гладак је са обе стране и шаре су му увек геометријског облика, са израженим контрастима боја, где црвена преовлађује. Шаре на ћилимима имају и своје специфичне називе – гугтће на диреци, звезда, ђулови, венци, бомбе, гроздови… Њихова израда је веома тешка, ради се ручно, у седећем положају, на тзв. пиротском разбоју.

Државна граница између Србије и Бугарске поклапа се са природном међом, Старом планином, која се у благом луку, дугачком преко стотину километара, простире од Зајечара до изнад Пирота и наставља даље у Бугарску. Друго име овог геолошког горостаса је Балкан планина по којој је читаво полуострво добило име.

Овај парк природе богат је седиментима различите старости. Рељеф је испресецан бројним планинским токовима. Познати су долина потока Бигар, уклештени меандри Темштице, локалитети Миџор и Бабин зуб. Најјачи извор је Јеловичко врело, које има изглед “ока” формираног у малом басену.

На Старој планини утврђено је постојање 1190 биљних врста и убраја се у значајније центре ендемореликтних врста. Специфичне биљне врсте су криласти звончић, као локална ендемска врста и Панчићева жабља трава, централнобалкански ендемитет који код нас постоји само на Старој планини. Од шумских и зељастих заједница занимљиве су заједнице планинских тресава на Јабучком равништу, Бабином зубу и у пределу Арбиња. На Старој планини постоји 116 врста лептира, 18 врста водоземаца и гмизаваца, 203 врсте птица и преко 30 врста сисара. Овде је главно станиште риђег мишара, пољске шеве и шумске шљуке.

Ловиште Стара планина II налази се на југоисточној страни ове планине. Простире се на 40.408 хектара. Своје станиште овде су нашли јелен, срна, дивља свиња, медвед, вук, јаребица каме-њарка, дивљи голуб гриваш… У близини ловишта налазе се бројни споменици културе као што су манастири Свети Јован Богослов из 14. века и Свети Ђорђе из 16. века. У самом ловишту, налази се вештачка акумулација Завојско језеро, погодна за спортски риболов. Оближње планинске реке Височица и Топлодолска река пружају услове за риболов, пошто су богате поточним пастрмкама. Гребен Асеново кале је једино место у Србији где се још могу видети гнезда сурих орлова.

У свету је познат старопланински или пиротски качкаваљ. Он се, специфичном технологијом, прави од овчијег сира. Овде праве и вурду, која се добија цеђењем киселог млека. Након превирања од приближно месец дана, заједно са паприком, добија се врло квалитетан производ.

НЕ ТРЕБА ПРОПУСТИТИ:

– упознати рад пиротских ткаља

– пробати вурду и качкаваљ са Старе планине

– поглед са Бабиног кука

ХРИСТ

На Старој планини, у пећини брда Камик код села Рсовци, удаљеног 22 км од Пирота, налази се црква Светог Петра и Павла (13. век), познатија као Пећинска црква. Позната је по томе што на северном зиду овог светилишта стоји јединствена фреска Исуса Христа на којој је он млад и ћелав.

facebooktwittergoogle_pluspinterestmailfacebooktwittergoogle_pluspinterestmail