Сурдулица, Владичин Хан

Живописност шумских извора

Од међународног пута Београд – Скопље – Солун, Сурдулица је удаљена само десет километара, а од Београда се до ње путује 348 километара на југ. Име јој је романског порекла и потиче од Влаха Сурдуличана.

У средњем веку била је у саставу српске немањићке државе. За време турске владавине Сурдулица је била рударско село, пошто су у близини били рудници гвожђа. Варошицом је проглашена 1878. године, а данас је то леп и урбанизован град, чему је допринела изградња модерног центра града, инфраструктуре, као и завршетак савременог комплекса базена.

Сурдулица је богата беспрекорно чистом пијаћом водом, а река Врла и још седам мањих водотока чине је веома занимљивом. На Врли су изграђена и два велика рибњака за узгој пастрмке. Један од њих служи као мрестилиште чијом се млађу обогаћују реке и оближње Власинско језеро. Због свог положаја и надморске висине, одувек је била позната као ваздушна бања.

На подручју ове општине, на 12 километара од Сурдулице, налази се Власинско језеро, један од најатрактивнијих туристичких центара у овом делу Србије. Област око Власинског језера је на око 1200 метара изнад нивоа мора. Ово вештачко језеро створено је 1949. подизањем бране на реци Власини, чиме је потопљено некадашње водоплавно земљиште. Од растиња које се нашло под водом и које се полако распадало, створена су посебна пливајућа острва која су постала заштитни знак језера. И данас се можете попети на неко од њих и провозати језером. Планински врхови, кланци, извори и речице са својим слаповима могу се видети током шетњи по предивној околини језера. На обали су и манастир Паља и црква у селу Божица, док су околна забачена села етнографска занимљивост сама по себи. Туристичко седиште је на северозападној обали језера.

Владичин хан у Грделичкој клисури спада у ред младих насеља. Први пут се помиње пре око 120 година. Име је добило по усамљеној кући – хану, која се налазила на царском друму и пружала конак караванима. Кућу је половином 19. века саградио извесни Стефан Грк. Он је касније хан продао скопском митрополиту Пајсију, по чијој је црквеној титули хан добио име Владичин, да би убрзо то име добило и насеље које се ту формирало.

Варош је још 1930. имала двадесетак трговаца који су извозили стоку, јабуке и крушке, а и читав низ воденица, као и мајсторе разних заната. Данас је овај градић углавном окренут индустријској преради воћа.

Живописан, окружен обронцима шумовитих планина, са реком Врлом која се у самом центру улива у Јужну Мораву, као и пругом и аутопутем који се провлаче поред градских улица и кућа, овај градић заиста пружа посебан угођај.

На излазу из Грделичке клисуре, 14 км од Владичиног Хана, у селу Мртвица налази се истоимени манастир. Већ на први поглед грађевина привлачи пажњу својим необичним обликом, као и различитим градитељским фазама које се уочавају. Основан је, по предању, крајем 5. века и византијски је иконописан. Манастир је на платоу једва ширем од њега самог, над литицама са севера и југа. Од магистрале до манастира води макадамски пут. Манастирска црква Светог Илије, у селу Кацапун, 13 км од Владичиног хана, потиче из 13. века. И она је осликана византијским иконописом. Испосничка црква Свете Петке је на осам километара од Владичиног хана, на старом путу Врање–Владичин хан. У народу је позната и као Латинска црква, с обзиром да су по предању ове испоснице постојале још пре доласка Словена на ове просторе. Олтар је окренут ка Западу. Саму Цркву чине два отвора у стени. У једном отвору се пале свеће, а у другом је извор воде која по народном веровању лечи вид и главобољу.

НЕ ТРЕБА ПРОПУСТИТИ:

– посету плутајућем острву на Власинском језеру

– попити воде код Латинске цркве

– звук трубе на манифестацији “Власинско лето”

БИЉКЕ МЕСОЖДЕРКЕ

Влажна и изузетно хладна клима (средња годишња температура само 60C), као и вулканско тло створили су услове за развитак специфичног биљног и животињског света. Биљка месождер, која расте на плутајућим острвима представља само једну од природних реткости овог краја.