Ужице, Пожега, Косјерић

Ћиром Шарганском осмицом

До Ужица, које је од Београда удаљено 187 километара, може се доћи магистралним путем, као и железничком пругом која иде до Бара. Град на реци Ђетињи смештен је у уској долини, стешњеној са свих страна шумовитим брдима и високим стенама. Урбани део места стално се шири, а како нема где, насеља се пењу уз стрме падине, претварајући неке од улица у праве серпентине, док се нека од предграђа налазе брдима потпуно издвојена од центра.

Историја града сеже још од римског доба, а градска хроника наводи да су прва редовна основна школа и прва гимназија у Ужицу почеле да раде 1839, пошта 1841, болница и читалиште 1853. године. Године 1866. Ужице се и званично сврстава међу вароши у Србији. На почетку Другог светског рата било је седиште слободне територије, такозване Ужичке републике. Под контролом партизана град је био 67 дана, а потом је заузет, уз сурову одмазду. Ужице је, због тога, већ 1946. променило назив у Титово Ужице, који је задржан до 1992. Споменик на Кадињачи, 14 километара од Ужица, висораван је коју обележава споменик изгинулом партизанском батаљону, после губитка слободне територије Ужичке републике.

Свакако најпримамљивији споменик у месту је Ужичка тврђава. Њени остаци налазе се западно од центра града на високој стени под којом Ђетиња прави окуку у облику

слова С.

Испод Старог града, у сликовитом окружењу и са дивним, малим водопадом налази се и минијатурна стара хидроцентрала из 1900. Друга је у свету на којој је примењен Теслин принцип полифазних струја. Данас старе машине поново раде, али у оквиру Музеја технике.

Иначе на реци Ђетињи, у самом центру, испод Старог града, налази се плажа јединствене лепоте које је омиљено купалиште Ужичана. Традиционално, сваке године, на Ђетињи се организује и такмичење у скоковима у воду са Старог железничког моста. Главни градски трг настао је планском градњом после Другог светског рата. На њему су Народно позориште и Народна библиотека, док се на тргу Светог Саве налази Саборна црква Светог Ђорђа, саграђена половином 19. века.

Недалеко од града, у селу Каран, налази се Бела црква. Саграђена је 1337. и припада Рашкој школи. У њој се налазе очувани портрети ктитора Брајана с породицом, цара Душана и царице Јелене.

Близу магистрале Београд–Ужице и пруге за Бар, у селу Потпећ, налази се и најзначајнија пећина западне Србије – Потпећка пећина. Улаз јој је висок 50 метара, а осветљена је 555 метара. Богата је ретким облицима пећинског накита.

Севојно је препознатљиво и по цркви брвнари, док је етно-парк Терзића авлија познат кроз очување традиције и фолклора овог краја.

Чувени Тарабићи живели су у селу Кремна, између Таре и Златибора. Они су заслужни за постојање и данас врло атрактивног Креманског пророчанства. Иначе, село Кремна је почетком 20. века проглашено за ваздушну бању.

Недалеко од села Кремна је и Мокра гора, чувена по Шарганској осмици и Дрвенграду. Шарганска осмица је најатрактивнија туристичко–музејска железница у Европи. Висинска разлика од 300 метара, од Шаргана до Мокре горе, решена је пружном петљом у виду броја осам, и њом саобраћа воз “Ћира”. Дрвенград је филмско етно-село на Мокрој гори. Изградио га је редитељ Емир Кустурица на брду Мећавник. Мећавник надвисује село Мокра гора и висински је на истом нивоу са железничком станицом Јатаре, кроз коју пролази уска пруга. Дрвенград је необично етно-село у градском стилу. На једном крају има улазну капију, а на другом малу дрвену цркву. Црква је грађена по угледу на руске и посвећена је Светом Сави. У централном делу села је трг, поплочан дрвеном коцком и сеченим дрвеним праговима. Опкољен је брвнарама, које су аутентичне и пренете из тог краја Србије и Босне. Дрвенград има галерију слика, библиотеку, биоскоп…Завичајне дане, посећују и бројни туристи из земље и иностранства. Иначе, све што је овде јесте Парк природе Шарган – Мокра Гора.

По свему нераздвојна од Ужица, Пожега са много шума, бистрих потока, чистих планинских река, изворишта минералних вода… чувена је и по роду квалитетне шљиве, по којој је и једна од ракија добила име. Од Београда је раздваја 180, а од Ужица 25 километара.

Стара црква у Пожеги подигнута је 1839. године, а посвећена је цару Константину и царици Јелени. Манастир Годовик, посвећен светом Ђорђу, подигнут је међу првима у овом крају, током златне ере Немањића и од самог места удаљен је 8 км. Црква брвнара у селу Горобиље, надомак Пожеге, позната је по томе што се у њој чувају иконе светог Јована Крститеља, светих Апостола, Тајна вечера… Аутор је непознат, али је на њима приметан утицај руског барока.

Барском пругом и магистралним путем према Црној Гори стиже се и до Косјерића, на 136 км од Београда. У пет планинских села ове општине нуди се одличан смештај код сеоских домаћина. Средином јула, за време одржавања Чобанских дана, манифестације која негује традицију и обичаје у Косјерић дође више од 1000 извођача и десетине хиљада гостију.

НЕ ТРЕБА ПРОПУСТИТИ:

– вожњу “Ћиром” Шарганском осмицом

– упознати село Кремна и наслеђе Тарабића

– попити чашицу шљивовице у Пожеги

ГРНЧАРИЈА ИЗ ЗЛАКУСЕ

Надомак Ужица налази се село Злакуса. Осим што привлачи очуваном природом и ливадама пуним јагода и лековитог биља, ово место у свету је познато по мајсторству грнчара, традицији која траје преко три века. Њихови производи су употребни глинени судови, као што су лонци, ђувечаре, пржуље, сачеви… Храна спремљена у овим посудама је изузетног укуса и мириса. Амфоре најбољег грнчара Злакусе налазе се на свим континентима. Сваког лета овде се одржава манифестација “Међународна колонија керамике и грнчарства” а сваке јесени се одржава “Јесен у Злакуси”.