Врњачка Бања
facebooktwittergoogle_plusyoutubeinstagramfoursquarefacebooktwittergoogle_plusyoutubeinstagramfoursquare

Принцеза извора

Најпознатија бања и бања са најдужом традицијом, Врњачка Бања, налази се 195 километара од Београда. До ње се, из престонице, долази магистралним путем Е 761 или Е 75 (до Појата). У ово лепо место, подно планине Гоч, од почетка јула до краја августа, може се доћи и возом “Романтика”, са парном локомотивом.

О времену настанка Врњачке Бање нема писаних докумената, али се на основу пронађеног материјала са сигурношћу може рећи да су врњачке минералне воде коришћене и у античком периоду. Још 1924. овде су пронађени делови базена за купање и стари римски извор – Fons Romanus. На истом месту откривено је око 500 римских новчића, неколико и из времена пре нове ере, а највећи број из периода од 2. до 6. века. Римско име Бање није познато, а садашње је добила по имену села Врњци, у чијем су атару минерални извори и откривени. Неке легенде говоре да је лековитост врњачких вода била позната и коришћена у време позније турске владавине. У Врњачкој Бањи, кажу легенде, лечиле су се турске спахије, тражећи да их месно становништво храни и служи. Да би избегао служење бегова, народ је изворе затрпавао.

Бања доживљава процват у време кнеза Михаила, када је и званично 1867. отворена прва сезона, а Врњачка Бања постала елитно летовалиште. Крајем 19. и почетком 20. века, око топлог извора и на два суседна брега, изграђене су бројне виле. Данас су ти објекти понос Бање. Тако дворац краљевског намесника Белимарковића (1886), грађен у стилу пољских вила северне Италије, данас служи као културни центар и као галерија. Познат је и као Замак културе. По лепоти градње истичу се куће смештене на Чајкином брду. На самом врху овог узвишења налази се црквица коју је 1856. подигао свештеник Јефтимије Поповић. Он је, као велики љубитељ лепота Бање, исте године отворио и први извор.

Заштитни знак Врњачке Бање је врабац са опанцима и шајкачом на глави. Његова скулптура налази се у самом центру Бање. Фотографисање крај њега готово да је део обавезног ритуала сваког посетиоца овог места. Осим његове, позната је и скулптура девојке.

Врњачка Бања располаже са седам минералних извора. Четири извора се користе за терапије, док се два флаширају као стона минерална вода. Топла вода је најстарији и најпознатији извор минералне воде, а судећи по случајним археолошким налазима, била је коришћена у римском периоду од 1. до 4. века. Температура воде на овом извору је изједначена са температуром људског тела, 36,50C. Као топао извор води се и Језеро, док су Снежник (17,50C) и Слатина (140C) хладни минерални извори. Вода ових извора помаже код лечења шећерне болести, обољења жучи, многих болести органа за варење…

Током целе године, посебно у месецима летње туристичке сезоне, Врњачка Бања својим посетиоцима нуди изузетно богат и садржајан културно-забавни програм. Фестивал филмског сценарија, који прати годишњу домаћу продукцију, одржава се сваког августа. Током јула месеца у Врњачкој Бањи је “Карневал”. Тада се, осим поворки које шетају градом, могу видети и разна такмичења, спортски сусрети, маскенбал и забавни програм. Рачуна се да ову манифестацију сваке године прати преко 200.000 људи. Током сваке сезоне одржавају се и Врњачке културне свечаности, а на Дан заљубљених на Мосту љубави, млади се такмиче чији пољубац ће бити најдужи.

Врњачка Бања располаже са преко 15.000 лежајева, од којих се око 4500 налази у хотелима, пансионима и апартманским насељима, 850 у здравственим центрима и око 10.000 у домаћој радиности.

НЕ ТРЕБА ПРОПУСТИТИ:

– карневалску атмосферу шеталишта у Врњачкој Бањи

– купање на извору Топла вода

– сликање поред скулптуре врапца

МОСТ ЉУБАВИ

Да није катанаца којима је буквално обложен, нико не би ни приметио један од петнаестак мостова преко Врњачке реке, код чувеног ресторана “Швајцарија” у центру Бање. На изглед обичан, овај мост са својом тужном причом, постао је симбол Врњачке Бање. Причају Врњчани како су се некада волели Реља и Нада. Најчешће су се састајали баш на овом мосту, Мосту љубави. Али, кад је букнуо Први светски рат, Реља, иначе официр Српске војске, отишао је у бој и никада се више није вратио. Ратни вихор га однео у Грчку, где се и оженио, а Наду заборавио. Она га је чекала и временом почела да вене и побољева. Иако је Рељина родбина раскинула веридбу, Нада је, до последњег дана свога живота, чекала Рељу на Мосту љубави. Зато су и врњачке девојке, поучене горким Надиним искуством, тајно, ноћу, почеле да долазе на мост њених уздисаја и катанцима “закључавају” срца својих момака. Да их љубав не прође и да их не забораве…

facebooktwittergoogle_pluspinterestmailfacebooktwittergoogle_pluspinterestmail