Војводина

Плодна равница Војводине прошарана је ораницама, житним пољима, виноградима и воћњацима, а повезана каналима за наводњавање и одводњавање између великих река Дунава и Тисе, као и рекама Сава, Тамиш, Бегеј, Нера… и фрушкогорским потоцима. Великим водотоковима Војводина је подељена на Бачку, Банат и Срем.

Препознатљив пејзаж Панонске низије красе и усамљени стари ђермови у пољима и ветрењаче које су некада снагом ветрова млеле жито. А коњи јуре пространом равницом, упрегнути у фијакере или управо узјахани у некој од бројних војвођанских ергела.

Мешавина народа, језика, вера и култура, који живе у слози и поштовању, улепшава градове и села Војводине, али даје и дивну разноликост у архитектури кућа и дворишта, стилу намештаја у гостинским собама, бојама и украсима народне ношње, укусима хране, музици и фолклору, народним и верским обичајима…

Војвођански салаши, разбацани по пољима, одавно су са пољопривреде прешли на туризам. Издвојени од остатка света, плене шармом неких давних времена и чувају традицију Војводине. Неки од њих постоје и преко 200 година и временом су постали прави музеји равничарског начина живота, са мноштвом предмета којима су се њихови становници некада служили на њиви, у кући и дворишту. Зидане пећи претварају енергију војвођанских шума у топлоту гостинских соба салаша. На старим ормарима су мирисне дуње или тегле са слатком, а увече се леже у простране кревете са дебелим, а ваздушастим перинама.

Традиционална војвођанска кухиња за предјело има домаћу шунку, банатску сланину, паорске чварке, шварглу, сремске кобасице, словачки кулен, сомборски, швапски или банатски сир. Прелази се на топла предјела: гибаница, проја са сиром и чварцима, супе и чорбе са домаћим резанцима или флекицама… Број главних јела је “неограничен” и зависи само од маште домаћице – кувано, печено, поховано или од свега по мало. И на крају обавезно нешто слатко: штрудле с маком, орасима или вишњама, пите од дулека или јабука, крофне, ванилице или шненокле. А домаће ракије и вина очаравају укусом и мирисом. Карловачки бермет, некада цењен на бечком двору, и данас је познато фрушкогорско вино.

Салаши су потпуно уживање – храна, пиће и весело друштво, распевано уз звуке тамбура и виолина, са сетним стиховима из прошлих времена или веселим, помало “безобразним” текстовима. Одмор од провода лако се налази у лову или риболову, вожњи бицикла, пловидби чамцем, купању или клизању по залеђеном језеру.

Фрушка гора, једна од две планине у војвођанској равници, није само Национални парк и место богато природним атракцијама. На њој је и 16 православних манастира, познатих по архитектури, богатим ризницама, библиотекама и фрескама, од којих неки, потичу и из 12. века. Међу најпознатијим фрушкогорским манастирима су Крушедол, Гргетег, Старо и Ново Хопово, Јазак…

Посебност Војводине је и неколико необичних музеја. Музеј хлеба у сремском селу Пећинци, Музеј дувана у Телечкој, селу надомак Сомбора, Музеј пчеларства породице Живановић из Сремских Карловаца… А ту су и Ткачница свиленог дамаста у Бездану, Лицидерска радионица породице Јановић из Сомбора, Колекција народних ношњи породице Ковач из Бачког Моноштора…