Моравски манастири

Трагични пораз српске војске од Турака на Марици 1371. двоструко се далекосежно одразио на даљу судбину и будућност српске државе и њеног народа. Северне области негдашњег царства, које су, посебно у доба првих Немањића, биле запостављене покрајине, добиле су у време кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића изузетан значај. Оне постају централни део моравске Србије и деспотовине, где се без јачих традиција и културних тековина развија нова уметност, која је по оригиналности израза превазишла релативно уске границе обновљене државе.

Моравска градитељска школа, као последња велика стилска епоха српске средњовековне уметности, трајала је од 1371. до 1427.Мада, њени одјеци могу да се прате све до пада српске независности 1459. године, када замирањем уметничког стварања ишчезавају њени последњи прави облици.

На готово пустом и празном простору Поморавља и суседних крајева израсла је уметност која је синтетизовала нека претходна стваралачка исуства Византије и Србије и придодала им извесне ознаке аутохтоног схватања, нарочито у области градитељства. Србија, као једна од последњих слободних православних држава Балкана, постала је оаза и стециште многих даровитих и умних људи, међу којима су градитељи, сликари и књижевници дали највећи допринос уметничком и културном препороду.

У архитектури сакралних споменика моравске Србије васпоставља се стари облик триконхоса (тролиста), који је преко Македоније пренет из Свете горе. Расопредом и степенастим ритмовањем маса остварује се својеврстан вертикализам грађевине, коју надвишава једино средишње кубе или пет кубета – централно и угаона. Фасаде зидане каменом и опеком, рашчлањене кордонским венцима, аркадама и архиволтама, украшене мешовито клесаним преплетима и розетама, керамопластичним лончићима и другим рељефним декорацијама око прозора и портала, моравским цркавама и манастирима дају префињеност укуса и поетичност осећања мајстора и наручиоца ових здања.