Филозоф, политичар, премијер и узор савремене Србије.
Докторирао на Универзитету у Констанци, на тези “Проблеми утемељења критичке теорије друштва” код Јиргена Хабермаса. Био је професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Написао је следећа дела: “Субјективности и насиље”, “Јесен дијалектике”, “Југославија као недовршена држава” и “Србија ни на Истоку ни на Западу”. Са још 12 српских интелектуалаца 1989. је иницирао обнављање рада Демократске странке, а од 1994. је председник Демократске странке. За првог демократског градоначелника Београда изабран је 1997. Организовао је кампању Демократске опозиције Србије за изборе 2000. и касније грађанске протесте 5. октобра 2000. године, после којих Слободан Милошевић силази са власти. За првог демократског премијера Србије изабран је 2001. Убијен је у атентату 12. марта 2003. испред зграде Владе Републике Србије.