Златибор

Златибор се налази на крајњем југозападу Србије, између планина Таре и Златара. Обухвата подручје дужине 30 km и ширине до 15 km и у административном погледу највећим делом припада Општини Чајетина, а мањим Општини Нова Варош.

Ово подручје представља благо заталасану планинску површ, односно висораван, која се јасно морфолошки издваја као целина у оквиру Старовлашко-рашке висије. Окружена је планинским висовима од којих је највиши врх Торник, 1496 m. За Златибор је карактеристична велика рељефна разноврсност, велики број екосистема и геоморфолошких облика.

Обухвата огромне комплексе живописних планинских пашњака и ливада прошараних појединачним или мањим групама старих стабала белог бора, односно карактеристичним плитко усеченим вијугавим потоцима и речицама. По ободу површи налазе се непроходне клисуре, пећине, јаме и мешовите шуме белог бора, црног бора, смрче, јеле, букве, храста китњака и других врста дрвећа.

Подручје Златибора насељава 144 врсте слатководних алги, 960 врста биљака, 256 врста инсеката, 14 врста водоземаца и гмизаваца, 150 врста птица и 54 врсте сисара. На Златибору постоје ендемичне биљне врсте, а од животињских врста присутни су рибарица, грчка жаба, ћубаста сеница, шумска шева, осичар, водени кос, видра, вук и лисица.

Златиборски крај је познат по народном градитељству, особеној култури и обичајима, богатом и разноврсном етно-наслеђу, надалеко чувеним специјалитетима, здравој храни и благотворној клими, због чега је Златибор познат као ваздушна бања и једна је од најомиљенијих туристичких дестинација у Србији.

Златибор се налази у поступку заштите, предложен од стране Завода за заштиту природе Србије за Парк природе и природно добро од изузетног значаја.