Drugačija od svih drugih kobasica, pirotska peglana je uz ćilim i kačkavalj, zaštitni znak pirotskog kraja, toliko čuvena da ima i svoj festival, koji se tradicionalno održava početkom svake godine. Zovu je još i pirotska viagra, jer daje veliku snagu onom koje konzumira. Pravi se od junećeg, ovčijeg i kozjeg mesa, a ponekad i uz dodatak magarećeg, zatim se puni u juneće ili svinjsko crevo, vezuje u oblik potkovice, kači na sušenje i svakog dana „pegla“ flašom, dok ne postane pljosnata i kompaktna. Sočna je, pikanta i mirišljava.
Pršuta je delikates neprevaziđenog ukusa, kraljica svih suhomesnatih proizvoda i svakog srpskog ordevera, pre svega jer se pravi od najkvalitetnijeg mesa. Kažu da je najbolja ona iz Mačkata sa Zlatibora gde se i već decenijama održava Pršutijada, manifestacija posvećena pršuti. Ono što je njeguški pršut za Crnu Goru, dalmatinski pršut za susednu Hrvatsku, to je u Srbiji goveđa pršuta, najčešće užička ili zlatiborska, jedan od najpoznatijih srpskih proizvoda. Pršuta se pravi od mesa sa noge ili butine životinje dok su soljenje, dimljenje i sušenje procesi koji se najpažljivije prate. Seče se na tanke listiće i u njoj maksimalno uživa.
Kobasica koja je, pored čuvenog sira i jagnjetine, u gastronomskom smislu proslavila sjenički kraj i Pešter, nadaleko poznati sudžuk, potpuno je jedinstvenog i ukusa. Nema žilice ni rupice, miriše samo na dim i beli luk koji je i njen neizostavan deo. Sudžuk je goveđa kobasica u obliku potkovice, a pored kvalitetnog mesa, za njenu izradu neophodne su vešte majstorske ruke. Sočne je i čvrste teksture, i u nju se dodaju samo so, beli luk i aleva paprika. Do konačnog proizvoda mora da se čeka, jer svakom sudžuku prethode dimljenje i zrenje koji vode do najboljeg dela, konzumacije!
Čvarci su do nedavno bili zanemareni, seoski proizvod koji nije važio za specijalitet. To se na sreću promenilo, a njihova cena i kvalitet rastu iz godine u godinu. Danas su čvarci predjelo koje se ne preskače, čak ni u restoranima visoke kuhinje. Osim klasičnih, u Srbiji su čuveni sasvim jedinstveni duvan čvarsci. Nastali su u okolini Valjeva, a zbog zlatno žute boje i oblika, izgledom neodoljivo podsećaju na rezani duvan, te su tako i dobili ime. Dobijaju se specijalnimpostupokom koji podrazimava prvo kuvanje masnonće i komada mesta, a onda dugim prženjem uz stalno mešanje. Jedini dodatak je so i to najbolje morska. Majstorstvo se ogleda u odabiru momenta za soljenje i ceđenje čvaraka. Krajnji proizvod je specifičnog ukusa i teksture koji je teško opisati. U Valjevu se svake godine u oktobru održava festival duvan čvaraka kada se ovog proizvoda proda na desetine tona.
Verovatno je veoma mali broj ljudi na planeti koji nikada nisu čuli sa ćevape, a sudeći po njihovoj popularnosti, nije Balkan jedina stanica na kojoj možete uživati u njihovom ukusu. Pravi domaći ćevapi jedu se čak i na Menhetnu, a kada biste pitali ljude koji su otišli „preko“ koja hrana iz domovine im najviše nedostaje, pored sarme, najčešći odgovor bili bi ćevapi ili, kako volimo da im tepamo, ćevapčići. Negde se prave samo od junetine, a negde i od različitih kombinacija mesa, a ukus je toliko primamljiv da ih jedino ne vole vegetarijanci i vegani. Neko će vam reći da su najbolji u Novom pazaru, neko da nema boljih nego u Čačku, dok se drugi kunu u leskovačke ćevape.
Karađorđeva šnicla, hrskava, sočna i jako prepoznatljiva, do te mere je deo srpske restoranske rutine da se mnogi ljudi iznenade kada čuju da tvorac ovog jela ima poznato ime i prezime, i da je još uvek u poslu! Milovan Mića Stojanović, jedan od velikih kuvara bivše SFRJ, stvorio je Karađorđevu šniclu u restoranu Golf 1956. godine, a iste godine postao je i lični kuvar Josipa Broza Tita.
Jelo je nastalo slučajno, usled nedostataka namirnica za kijevski kotlet. Kako stoji u legendi o Karađorđevoj šnicli, snaja Josipa Broza Tita, Tamara Broz, umesto kijevskog kotleta, za koji su Mići Stojanoviću nedostajali puter i piletina, dobila je novo jelo, napravljeno od juneće šnicle premazane kajmakom, panirane i ispržene u ulju. Šnicli je zaokružen ukus tek kada je premazana kiselkastim tartar sosom, na isti način na koji se služi i danas.
Za leskovački roštilj govori se da je jedan od najboljih u Srbiji: ćevapi, pljeskavice, uštipci, kobasice i druga jela sa ćumura ovde se pripremaju sa ljubavlju i sa neobilaznim dodatkom vrhunske crvene paprike. A jelo koje objedinjuje sve gastronomske vrline juga Srbije jeste – leskovačka mućkalica, vrlo pikantan specijalitet u čijoj je osnovi baš roštiljsko meso. Ono se krčka u zemljanom sudu zajedno sa pečenim crvenim paprikama, paradajzom, crnim lukom, uz tucanu slatku i ljutu papriku koja je jedan od simbola leskovačkog kraja. Najbolja mućkalica pravi se na samom izmaku leta, kada se na pijacama sretnu potpuno zreli, pozni paradajz, i ukusna, hrskava crvena paprika.
Miris komplet lepinje će vas omamiti samo dok vam je donose do stola, ili dok je strpljivo čekate u redu da izađe iz starinske zidane peći, kod Šuljage, čuvene pekare u kojoj je i nastala, još pre drugog svetskog rata kada su pekari presekli lepinju na pola, donju stranu namazali starim kajmakom i preko razmutili jaje. Zatim je zapekli da porumeni, zalili svinjskim i jagnjećim pretopom, pa vratili „poklopac“. Lepinja koja se tada zvala lepinja sa sve, danas je čuvena komplet lepinja. Jede se uz kiselo mleko ili jogurt i uz nju nećete dobiti escajg. Po pravilu, prvo se izgustira poklopac tako što se cepka i umače u sredinu pa se tek onda prelazi na lepinju i potpunog užitka.
