У Београду од 09. марта до 09. априла у Палати уметности Мадлена биће поставка изложбе "Игра сцене и костима- изложба са поводом". Отварање изложбе заказано је за у 19.00 часова у Палати, а изложбу ће отворити госпођа Мадлена Цептер, Мирјана Николић ректорка Универзитета уметности у Београду и професорка Миланка Берберовић.
Сценографија, још док се не упале светла, и костим, који у многим културама има изузетно значајну улогу, интегрални су чиниоци једног сценског дела. Заправо, они су и наговештај и увод и незаобилазни визуелни и вишедимензионални оквир за све што ће се одвијати, посебно за кључне моменте у комаду, односно на њима је добар део атмосфере, али и карактера дела. Стога, данас нам је готово незамислива чињеница да су се све до седамдесетих година 20. века, доприноси ликовно-сценске уметности подразумевали као украс и да их тек модерни театар освешћује као нераскидиву компоненту своје суштине.
Сцена и костим – два верна друга, неретко рођена у истој глави, производ су специјалиста примењених уметности. Комплексни пројекти, мноштво скица, којима петходе договори, реквизитаријум, пробе… не остављају пуно времена за једнако важне активности, попут њихове промоције и изван медија за које су настали. За свакога ко комплетним бићем перципира и тако, заправо, учествује у једном уметничком делу, било позоришном, филмском или телевизијском, чаролија боја, облика, покрета, уз све изговорено, одглумљено, отпевано и одиграно, у контексту једне идеје, вођене драматуршким, редитељским и кореографским принципом, не престаје његовим трајањем. Такво дело носимо у свом сећању, утисцима, визуелном искуству, понекад и сновима и визијама.
Постоји потреба чувања и неговања костимографског и сценографског културног блага, сублимативног вида примењене уметности, одрживог и речитог као самостални уметнички продукт и кад је сведен на визуелно-просторни аспект у контексту, као у овој прилици, изложбене поставке. Очигледна је неопходност сагледаваја појединачних и истицања врхунских ауторских доприноса, али и промена у времену, читању и приступу делима универзалне драмске, музичке, балетске литературе. На тај начин, чува се сећање на постигнућа, која и даље надахњују те представљају спону међу различитим генерацијама стваралаца.
Чини се да и код нас полако сазрева та свест. Повремено, додуше недовољно често, публика има прилику да погледа обједињене резултате на овом пољу. После неколицине таквих поставки, углавном иницираних у окриљу ретроспективне изложбене активности Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајна Србије (УЛУПУДС-а), сада већ седамдесетогодишње репрезентативне асоцијације, и изложбама Међународног тријенала сценографије и костимографије, у овиру Стеријиног позорја, присуствујемо изложби одабраног савременог сценског костима и сценографских решења, са поводом развоја ове теме, пре свега, за конкретнију оријентацију наше културне свести ка непролазним вредностима, а против заборава врхунских доприноса наших уметника у области ликовно-сценског стваралаштва.
Представљени примери костимографија и сценографија различитих концепата, стилских одређења и ликовности, двадесетак стваралаца, који својим радом обележавају крај 20. и прве деценије 21. века, углавном уметнички формираних на Факултету примењених уметности у Београду, драгоцени су за разумевање стручних и уметничких области сценографије и сценског костима и њихову примену. Приказани пројекти (путем модела, скица, фотографија, аудио-видео записа…) својим елементима, омогућавају разумевање представа готово у потпуности. Поставка актуелног материјала на овом пољу неминовно указује на ауторске ставове и релације са стваралаштвом савремених ликовних уметника, будући да су се токови сценске и ликовне уметности одувек могли пратити упоредо. Такође, допринос сценографа и костимографа неодвојив је од процеса вредновања уметничког, у овом случају, сценског дела, које доноси сваки нови тренутак у времену. Дух времена одразиће само аутор који поседује изражену осећајност сопственог духа, уз неопходну моћ опажања, естетску и поетичку врлину, способност материјализације замисли, изворно препознате у метафизичкој димензији. У овом моменту, стотине стваралаца осмишљавају нове светове форми и колорита, свако на свој начин, порађајући хармонију и лепоту. Ту панораму многих различитости одражава и ова слојевита изложба, сачињена од комплементарних целина, али јединствена идејом да се покрене негде застао јавни дијалог о ликовно-сценској уметности.
Како су сцена и костим нераздвојни у структури једног комплексног сценског дела, у инсценацији, они кореспондирају са многим областима уметничког стваралаштва, те су увек део већег друштва, па и комплексно представљање њиховог значаја подразумева коегзистенцију са осталим уметничким сферама међу којима је можда најблискији текстил. Ова грана примењене уметности, нераздвојна и од чисто ликовне уметности, широко је коришћена у реализацији сценског костима, а заступљена је и у сценографским решењима, као уско везана за амбијенте свакодневице и оне које посматрача воде ка другачијим, измаштаним просторно-временским димензијама. Текстилни материјали податни су за сценску употребу, али и напредак уметности текстила у смислу освајања простора, нарочито током друге половине 20. века, потпомогао је његову примену и у другим медијима. Нераскидиве су и везе костима и аксесоара, који може да буде производ не само костимографа, већ и вајара, дизајнера накита, обуће…, а поље костимографије такође подразумева и пројектовање фризура и маски. С друге стране, сценографија је одувек била предмет бављења сликара, посебно пејзажиста, и архитеката, а не искључиво сценографа. Штавише, кључних седамдесетих година прошлог века, уз настојања редитеља и продуцента Питера Брука (Петер Броок, 1925-2022), позорница добија статус сценске покретне слике.
И поред условљености редитељском замисли, као и специфичностима жанра и медија, сценографија и костимографија визуелно-драматуршки доприносе представи управо креативним, особено уметничким стилским третманом задатка. Задати захтеви углавном неће ограничити стваралачке одговоре, уколико је пројекат поверен ауторима који имају шта да креативно понуде и који, истовремено, дишу заједно са свим својим сарадницима за живот једне представе, што бољи пријем и ођек једног филма или за потребе телевизијске инсценације. Уједно то су и људи који ће својим дизајнерским интервенцијама учинити незаборавним разне догађаје, инсталације, амбијенте и поставке у различитим окружењима. То што нам они пружају за одређене медијске садржаје, и што остаје после свега, у виду скица и оригиналног цртежа, костима, макета…, траг је који сведочи о интердисциплинарним захватима, о прецизности извођења, ликовности појединачних елемената и целине, личним поетичким дометима, уз познавање материје, епоха, стилова, историје костима и сценографије, народне уметности, популарне културе, етнографије и етнологије, фолклора, антропологије, социологије, филозофије, психологије. Упућују на свој начин и на ауторску слободу у доживљавању текста и збивања која он доноси, на функционалност датих решења, њихову међусобну усклађеност и карактеризацију ликова и сцена којима служе.
Надасве, без обзира на сву комплексност у којој учествују, сваки појединачни део рада може и треба, ако је истински вредан, да живи и један музејски, галеријски или ревијски живот, према датој прилици, дакле, живот после живота у планираном контексту. Као такав, он је сведочанство духа времена у којем је настао, јер свака велика уметност то одражава, осим што указује на архетипску вредност и поседује едукативни и визионарски карактер. Изложени експонати, укупним дејством на изложби, упућују наш поглед иза сцене, као екстракт свега онога што подразумева унутрашња структура једног сценског дела, у било ком медију, дела које у нашој свести остаје дуго, а изузетно може и да је битно мења.
Савремене тенденције, дакле, нису само предмет и идеал струка примењене уметности, већ, у складу са иновативним техничко-технолошким и медијским могућностима, пружају нове видове презентације сценских уметности, чему тежи и овај изложбени сет, као део имагинарног музеја новије српске сценографије и костимографије.
Савремени костим и сцена, свакако, заслужују нови поглед. Својом лепотом, креативним искорацима, потврђеношћу оригиналности и иновативности на многим меридијанима. Значајем за дело, глумце, публику. За континуитет и укупни ниво једне културне средине.
Љубица Јелисавац-Катић
Фотографије у прилогу за потпис фотографа: Владимир Парежанин пакт студио, Београд